Mir i ljubav, nego šta. Publika je učinila celu stvar velikom. Bilo je kasnije i većih festivala, bilo je i boljih, Woodstock ostaje najslavniji.

Pre cirka (otprilike) 40 godina, na farmi Maxa Yasqura nedaleko od Woodstocka u državi New York, bi festival. Blizu pola miliona ljudi se tri dana valjalo u blatu i zbližavalo; slušali su velike rock zvezde onog doba (uz upadljiv izostanak najveće Boba Dylana) i "slavili mir i ljubav". Da li je tako bilo?
E pa bilo je. Između ostalog, skup je prošao bez nasilja. A danas, ako se 5.000 ljudi nađe na jednom mestu duže od tri sata prilično je izvesno da će biti ružnih i mučnih scena. Na Woodstocku se jedini incident dogodio kad je nekog ufiksanog nesrećnika pregazio traktor. Još dvojica su "overila" od droge, što bi ih snašlo i negde drugde, ali je zato rođena jedna beba.
Mir i ljubav, nego šta. Publika je učinila celu stvar velikom. Bilo je kasnije i većih festivala, bilo je i boljih, Woodstock ostaje najslavniji.
Daleka predigra ovog događaja bejaše festival "Human Be In" održan u januaru 1967. u parku Golden Gate u San Franciscu. Tu se prvi put "okupilo pleme": 20 000 mladih koji su došli da čuju (tada još uvek lokalne) heroje Grateful Dead, Jefferson Airplane, Big Brother And Holding Company, Blue Cheer, i beat pesnike Alana Guinsberga i Lawrence Farlingettija i nove gurue Ken Keseya i Timothy Learyja.
Pomešali su se preživeli iz starije beat kontrakultrure, hipsteri i frikovi, politički aktivisti & borci za građanske slobode i nadolazeći hipiji. Ove prilično različite grupacije su objedinjene suprostavljanjem ratu u Vijetnamu, otporom potrošačkom društvu, potragom za drugačijim načinom života - slobodnijim i uzbudljivijim - i moćnom muzikom. Sa bine su poslali poruku establišmentu da postoji nova snaga, drugačija Amerika, koja je ponosna na ono što jeste.
Izveštaji sa "Be In" festivala išli su na svim vestima širom zemlje.
Menadžeri i lovci na talente sjurili su se u San Francisco, "američki Liverpul", nudeći ugovor svakome ko je imao dugu kosu i mogao da drži gitaru. Ali su ih muzičari primali s nepoverenjem, kao neprijatelje, jer - zaboga, to su bili predstavnici mrskog establišmenta.
Drugačije je bilo "leto ljubavi"  1967. u Montereyu. Tu su pred 175.000 ljudi, većinom novopečenih hipija, uz prvoborce acid rocka sa zapadne obale izašli i Britanci, Afrikanci i Indijci. Eric Burdon and the Animals i Who su iz prve "kupili" Amerikance. Hendrix koji je do tada bio engleska senzacija, postao je veliki i u domovini. Janis Joplin je takođe preko noći ušla u super zvezde, prerastajući Big Brother And The Holding Company,Otis Reddinga, koji je dotle nastupao uglavnom pred obojenima, hipiji su prihvatili sa entuzijazmom. Hugh Masakela i Ravi Shankar su postavili temelje onom što će dvadesetak godina kasnije biti nazvano World Music. Za Davida Crosbyja Monterey je bio prilika da sa bine kaže šta misli o rat u Vijetnamu i atentatu na Kennedyja i zašto bi svi trebalo da uzimaju LSD. Za publiku su to zaista bila "tri dana muzike, ljubavi i cveća". Za ljude iz diskografskih kuća Monterey je bio veliki shopping mall: upadali su u svlačionice izvođača odmah posle nastupa i mahali papirima sa mnogo nula. I muzičari su ovog puta potpisivali.
Muzička industrija se drastično menjala. Godine 1968. predsednik američke banke je budućnost je budućnost zaliva u San Franciscu video u Hard rocku procenivši da će se "acid rock business" do sredine sedamdesetih udesetostručiti. To znači imati viziju, uostalom čovek nije tek onako bio na čelu banke. Cinici će reći da je "leto ljubavi"
bilo medijska izmišljotina na koju su naseli milioni mladih željne seksa, droge i osećanja da pripadaju nečem velikom, a radilo se o rock businessu. I muzičari su, čim su došli do velikog novca, nakupovali besmisleno velike kuće, nepristojno skupe automobile itd., znači nisu se mnogo odmakli od svojih roditelja, predstavnika establišmenta, protiv kojih su se borili. Cinici nisu sasvim u pravu. Kao što reče Leonard Cohen, cinici nikad nisu sasvim u pravu.
Na Woodstock music And Arts Fair se slilo mnogo više ljudi nego što je planirano, pa organizatorima nije preostalo ništa drugo nego da ga proglase besplatnim. Moglo im se, jer su uz sebe imali Warner Bros.
Čelnici ove kompanije su, poučeni uspehom dokumentarca o Montereyu, odlučili da finansiraju film o Woodstocku. Uleteli su s novcem u ključnom trenutku, i praktično spasili festival. Film Michael Wadleighova ga je "spasao" za sledeće generacije.Od 32 izvođača svi su ravnopravno navedeni u programu. Publika je izabrala svoje favorite (Joe Cocker, Canned Heat, Sly And The Family Stone, Crosby, Stills And Nash ...) a najburnije reakcije izazvale su dve himne. Nezvanična, poznata kao Fish Cheer ("Gimme a F, Gimme a U, Gimme a C, Gimme a K ...) Country Joe Mc Donalda, i "Star Spangled Banner", koju je Hendrix pretvorio u rock standard. Nastupi Grateful Dead, Blood Sweet And Tears, Creedence Clearwater Revival i Melanie nisu snimljeni. drugi su na osnovu filma postali slavni: Ten Years After, Ritchie Havens, Sha Na Na i Santana. pred nedavni nastup u Beogradu Carlos se "ispovedio" da je tada prvi put probao trip. Od vrata gitare mu se na momente činilo da je zmija i zato se - kaže - toliko uvijao i pravio facijalne grčeve. Posle se zakljinjao da više nikad neće uzeti LSD. Na Kalemegdanu je izveo jednu kompoziciju kao homage onom dobu i uputio "peace & love" pozdrav. Publika u Beogradu je, najvećim delom istinski uživala u koncertu Santane. Na Woodstocku su se ljudi dobro zabavljali i kad nije bilo nastupa, ne dozvoljavajući da im loša organizacija, nepostojanje toaleta, blatište i rupe u programu pokvare raspoloženje.
Posle provale oblaka druge večeri, i nestanka struje, pevali su "Stop The Rain". I Ravija Shankara je to najviše impresioniralo: "Pola miliona ljudi na velikom pikniku. Muzika mi se činila kao nešto sporedno."
Beše to labudova pesma jedne generacije i vremena kad se iskreno verovalo. Mediji su pisali o "osvitu novog dana", al su ih ubistvo i mučne scene sa festivala u Altamontu, svega nekoliko meseci kasnije ućutkali. Tokom sedamdesetih korporativni kapitalizam je lako usisao većinu muzičkih heroja kontrakulture, a dobar deo mladih I buntovnih,
slobodoumnih ljudi koji su bili (ili želeli da budu) na Woodstocku, doživeo je "otrežnjenje" i priklonio se konzervatizmu. Nekolicina koja nije, bauljala je i kroz osamdesete I devedesete pa I novi milenijum držeći se iste priče I istih ideala, ostavljajući žalostan utisak
izgubljenosti u vremenu i prostoru. "Stvari bi morale da se menjaju, da bi (u suštini) ostale iste, ali to je već nek druga priča.
Woodstock je zaslužio pesmu. Joni Michell ju je napisala, a da tamo nije bila. Dobra je ta pesma. Ostaje da se vidi kakav će biti film Ang Lija "Talkin Woodstock" (premijera na Kanskom festivalu) koji će aktuelizovati ovu problematiku.

miĆun risti'Ć